“Kuda!?”
Dreknuo je mladi, naloženi vodnik, gurajući lice u poluotvoreni prozor vozila, unoseći nesnosan zadah iz usta u kabinu. Sa obe strane puta, okružujući moj automobil parkiran ispred spuštene rampe, čitavo odeljenje u balaklave zakrabuljenih vojnika, sa puškama ‘na gotovs’, odmeravalo me je nervoznim očima.
“Novinar.” Rekao sam ležerno, pokazujući laganim pokretom natpis PRESS na legitimaciju koja mi je visila oko vrata kao klepetuša.
“Pa šta?” Odvratio je.
“Polako vodniče. Idem po zadatku. Zamolio bih te da narediš svojim momcima da spuste te cevke. Na ivici su, vidim, a ne bi valjalo da kojem zadrhti kažiprst.”
Podoficir je zavirivao u kabinu automobila, pa ugledavši na zadnjem sedištu poluautomatski karabin kalašnjikov tipa i zbrojovku “Shadow 2” poče ponovo da mi se unosi u lice.
“Naoružani novinar?”
“Vidi vodniče, zar bi ti išao u onom pravcu goloruk? Uostalom, imam za tu gvožđuriju sve dozvole, ne brini. Ako treba da ti pokažem, tu su, u kaseti.”
Rekavši to, odmerenim pokretom ruke sam se nagnuo da otvorim kasetu i pokažem sumnjičavom vojniku da je sve po zakonu. On me je, međutim, u tome prekinuo.
“U redu je. Ne treba. Samo, da li si svestan gde ideš? Tamo nema nikoga, svi su već evakuisani.”
Pogledao sam ga značajno.
“Baš svi?”
Odmahnuo je glavom umesto odgovora i rukom dao znak vojnicima da spuste oružje.
“Diži rampu!” Komandovao je glasno.
“Hvala.” Rekoh.
“Nećeš mi još dugo biti zahvalan.” Reče on.
“Ako već moraš tamo, ko sam ja da te zadržavam. Ali da znaš, kada se budeš vraćao…”
“Znam sve.” Prekinuo sam ga.
“Znaš, a ipak ideš?”
“Moram.” Rekoh.
“Sam si sebi jamu iskopao.” Reče on i lupnu mi po krovu dlanom par puta dajući mi time znak da mogu da krenem.
Ubacio sam u brzinu i dodao gas. Automobil je zgrabio put. Dohvatio sam ‘zbrojovku’ sa zadnjeg sedišta i spustio je na suvozačev sic. Drum ispred mene je bio pust i raščišćen. Već danima niko nije putovao u tom pravcu.
Suprotna traka, levo od mene, bila je zagušena napuštenim kolima i odbačenim torbama, raskupusanim zavežljajima i koferima. Njihovi vlasnici, pretpostavljao sam, su u očajničkoj žurbi uzeli iz njih samo neophodne stvari, strpavši ih u rančeve i kese, u pokušaju da se pre administrativnog sata dokopaju prelaza kroz koji sam upravo prošao.
Administrativni sat – državni eufemizam za čas u kojem će rampe da se spuste, a sve što je ostalo sa ove strane žice više neće moći da pređe na drugu stranu. Vojnici će da pucaju, bez upozorenja i po viđenju.
Kao da su žice, rampe i olovo ikada ranije uspeli da zadrže čumu. Mislim, možda i jesu, dok je čuma bila mala, i posedala tek jedno mesto ili nekoliko naselja.
Sada, kada je čuma svuda, plašim se da će, rukovodeći se utabanim protokolima i oslanjajući se na sopstvenu demagogiju, političari da kupe vreme, to jest, neznatno više vremena. I to je sve.
Nada je stara kurvina ćerka koja osvaja umilnim glasom, ubedljivo, zanosno i zavodljivo. Koji bi joj smrtnik od krvi i mesa odoleo? Političari sigurno ne bi.
Ne bih ni ja.
Ko zna zašto je to dobro?
Pogledao sam u telefon. Signal je bio jak. Antene su, dakle, i dalje radile. Struja nije bila isključena, i neće barem još neko vreme. Sve dok korozijom vremena sistemi ne počnu da se kvare i ne iskaču, uvlačeći u digitalni mrak teritoriju kroz koju sam vozio.
Ne strahujući od saobraćaja, jer drugih vozila i nije bilo na drumu, čačnuo sam ekran pametnog telefona, i pokrenuo Whatsapp. Poslednja poruka koju sam joj poslao je stigla, sudeći po dve zasivljene “štikle”, za koje sam se nadao da će da poplave. Telefon joj je bio uključen, ali poruku nije pročitala.
Tekstić koji mi je, ranije, stigao sa njene strane me je prestravio. Sam sam bio kriv za to. Pisao sam joj da iza novopostavljene granice “multimijelina” više nema. Da se cela medicinska industrija, preostala u enklavama, savila oko proizvodnje “imunovipira” i da smo svi mi, vlasnici neobičnih i retkih bolesti, u brojevima toliko malim da ne bi mogli da nas opišu čak ni kao statističku grešku statističke greške, odlukom države osuđeni na smrt i žrtvovani za budućnost čovečanstva. Veliko hvala otadžbini što je od nas napravili nevoljne heroje, spasioce čovečanstva kojima će u čast, jednog dana, da podignu spomenik i nazovu po nama nekakvu osnovnu školu ili bolnicu, sve dok, u dugom protoku vremena ne stasaju neke nove generacije kojima će to da bude daleka prošlost i koje će nezahvalno, kako to inače biva, da uklone naša imena sa ustanova, dajući im nazive nekih, njima savremenih heroja ili zlikovaca
Panta rei.
Za mene je reč “multimijelin” značila život. Bio je to čudesni lek koji je potpuno zaustavljao napredovanje alchajmerove i parkinsonove bolesti, multipla-skleroze, ALD-a i mnogih drugih oboljenja nervnog sistema. Uz redovnu terapiju, oni koji su patili od pomenutih boljki bi funkcionisali normalno, bez ikakvih simptoma ili kontraindikacija, ali bi bez leka bolest napredovala brže i ubrzo bi im svaki trenutak postao nepodnošljiv, kao da bosim nogama gaze po usijanom peščanom žalu. To je bila jedina mana multimijelina. Jednom započet tretman nije smeo da se prekine.
Kada sam joj izbrbljao za nestašicu leka, odgovorila mi je odlučno i odrešito, tonom u kojem sam prepoznavao empatiju, ljubav i sav tragični i možda i bespotrebni heroizam. Jer, da li sam zaslužio da iko zbog mene toliko rizikuje – u potpunosti i do kraja?
Gledao sam njenu poruku iznova i iznova.
HANA (06x…)
“Ovde ga ima. Možda. Pronaći ću ga.
Ostajem još koji dan.
Ne mogu sad da pišem jer haos.
Grlim tebe ja!”
Osećao sam krivicu. Tvrdoglavo je bila rešena da ostane iza i da iskoristi svoje veze i poznanstva u korporativnom svetu kako bi pronašla lek.
Nisam mogao da uradim ništa drugo, sem da odmah krenem tamo. Dograbio sam svoj prep ranac, u kojem sam imao sve neophodno za tri dana preživljavanja, vodu, hranu, lekove, različitu sitnu opremu, donji veš i municiju.
Poneo sam i lovački karabin, zapravo, poluautomatski kalašnjikov u kalibru 7.62×39 i moju vernu “devetku” ČZ Shadow 2. Vozio sam zatim satima i nisam zaustavio automobil sve dok nisam naišao na rampu koja je odvajala civilizaciju od onoga što će uskoro da prestane da bude svet.
Telefon je zabrujao. Dosadna melodija i zvuk vibriranja su me vratili u stvarnost iz mračnih misli u koje sam zaronio. Na javi, moja odrešitost da problem rešim ponovo je došla do izražaja. Racio je ponovo pobedio melanholiju. Na displeju nije pisalo “Hana”.
Ipak ime koje je telefon prikazivao je pojačavalo nadu.
BAUER. (06x…)
Bauer ne bi zvao ukoliko nema informaciju. Brat moj Bauer, stari obaveštajac, nikada do kraja penzionisan, nikada do kraja u mašini. Na dobro ili na zlo, od njega sam uvek čuo istinu, i samo istinu, što bi rekli na sudu. I nikada nije uvijao.
Jedan klik, pa još jedan, i sagovornik se začuo sa blutut zvučnika.
“Brat moj!”
“Hej burazeru, šta imaš za mene?” Pitao sam.
“Da nije kasno, odgovorio bih te od gluposti koju praviš. Ovako, šta je tu je.”
“Otkud znaš da nije kasno?” Nasmejao sam se.
“Brat moj!” Reče Bauer.
“Znaš me. Javili su mi moji da si prošao. Sad, pre minut.”
“Znaš da ne mogu. Morao sam…”
“Znam. I ja bih isto. Poneo si?”
“Sve cevi.” Rekoh.
“Ona se ne javlja?” Pitao je.
Na to pitanje me je neodređena zebnja, poput hladnog mlaza zle slutnje koji se sliva niz kičmu, prodrmala do drhtavice. Dah mi je zastao na kratko.
“Otkud znaš?”
“Vidi ovako. Sat vremena pre administrativnog časa, avijacija je trideset kilometara po dubini, duž zone razdvajanja prskala gas. Bojni otrov na bazi karfentanila. To je…”
“Opioid. Sličan gas su Rusi upotrebili u pozorištu Dubrovka, u onoj čuvenoj talačkoj krizi.”
“Tako nešto. Samo ovaj gas je jači. Napravili su ga da uspava sve živo na velikim prostranstvima. Rekli su mi da će otrovani da spavaju satima, skoro ceo dan. Kada se probude biće kao blesavi.” Objasnio je Bauer.
“Opasan je to otrov. Ne donosiš mi baš dobre vesti.” Rekoh.
Bauer je ćutao nekoliko sekundi da bi se oglasio, samouverenim i odlučnim tonom.
“Ako ona nema problema sa srcem, onda će da bude dobro. Vidi brat moj, njen signal dolazi iz hotela Skajlajn. Smeštena je u apartman 907. Kartica-ključ je i dalje u slotu, znači da je u sobi. Hotel ima dizel agregat što znmači da će imati struje još dvadesetak sati. Žao mi je ali to je sve što su ovi moji uspeli da saznaju.”
Žao mu je? Bauer je saznao sve, bukalno sve što mi je bilo potrebno. Nasmejao sam se. Ta vrsta skromnosti je ličila na njega.
“Hvala ti do neba.” Rekoh.
“Bato, da mogu, krenuo bih i ja sa tobom. Znaš to?” Rekao je, a u glasu sam nazirao jedva primetan žal.
“Ne moraš to da mi kažeš. Čuj, ako se ne vidimo. Ako… Pa znaš.” Krenuo sam da kažem, pa zamucao. Nisam mogao da izgovorim.
“Znam.” Rekao je i prekinuo vezu.
Nije voleo rastanke. Znam da, negde duboko u duši, nije verovao da ljudi zaista ikada mogu zauvek da napuste jedni druge. Nije verovao da me neće ponovo videti. Nisam ni ja. Zbog nje. Znao sam da ćemo da izađemo nekako. Nešto ću već da smislim. Uvek nešto prokljuvim. Nikada do sada nisam omanuo da rešim problem.
‘Rešiću i ovo.’ Ubedjivao sam sebe.
Put je u duplim trakama napustio hlad šume koja ga je skrivala od pogleda. Oko druma su se ukazali odbojnici, visoki zidovi koji su služili da utišaju brundanje automobilskih motora. Uskoro su se zacrveneli i prvi krovovi predgrađa, a onda je put zašao u rov iznad kojeg su promicale sive fasade sve viših i impozantnijih zgrada. U suprotnom pravcu je kolona zaustavljenih automobila bila sve gušće napakovana. Spazio bih u nekima od njih usnule ljude. Odjednom mi se u vidnom polju, ležeći u mojoj traci, ukazala osoba u žutoj kišnoj kabanici. Smotao sam volan i uspeo da je zaobiđem. Adrenalin me je drmao podižući mi u grlo pulsirajući knedlu. Usporio sam i vozio opreznije. Desnom rukom sam dohvatio konzervu gaziranog soka. Gas je zašištao kada sam slomio otvor u konzervi. Pijuckao sam povremeno, držeći oko na drumu.
Iz sive izmaglice je izronio prvi stub mosta. Uskoro sam bio na drugoj obali i isključio se na drum koji je vodio u pravcu hotela. Ogromni putokaz sa strelicom na kojem je pisalo “Skyline” govorio mi je da sam blizu. Nekoliko minuta kasnije zaustavio sam kola na podignutoj rampi ispred ulaza u hotel.
Vetar je vitlao hrpu papira prosutih na napuštenom parkingu. Sedeo sam čitav minut u automobilu, posmatrajući rotaciona vrata, i pokušavajući da nazrem, kroz refleksiju stakla, da li unutra ima ikoga. Uzalud sam posmatrao ulaz u hotel pokušavajući da uhvatim očima bilo kakav pokret. Sve je bilo mirno, kao na fotografiji.
Moraću da rizikujem. Smestio sam pištolj u futrolu, dograbio pušku i oprezno izašao iz vozila. Zabacivši ranac na leđa, tihim hodom sam se uputio u hotelsko predvorje.
Čovek u elegantnom odelu je spavao na fotelji iza recepcionarskog pulta. Izgledao je kao menadžer. Pločica sa imenom i funkcijom mi je otkrila da sam bio u pravu. Bio je to direktor hotela. Nesrećnik je izgleda toliko bio vezan za svoju funkciju, koju mu je u velikoj milosti udelio hotelski lanac, korporacija kojoj je verovatno poklonio svo vreme svog života, da nije ni shvatao da prava moć nije ona koju ti neko delegira, već koju si u stanju da uzmeš sam. Ali možda i nije u pitanju bila ta želja. Nekim ljudima je važno da budu važni. Odgurnuo sam ga i u širokim fiokama ispod recepcionarskog pulta, među špilovima identičnih kartica, tražio kopiju čipovanog ključa koji je otvarao vrata apartmana 907. Povremeno bih bacio pogled ka uspavanom direktoru. Pena na ustima izmučene, uspavane duše mi je govorila da uvaženi gospodin možda neće postati nimalo prijatna pojava kada se probudi. O tome su izveštavali reporteri prateći od početka krizu koja je eskalirala jednim običnim ujedom. Od pacova do čume u jednom koraku.
Čuma, to zlo stvorenje koje, po predanju, nosi decu i slabe ukućane, nije imala strele u zemljanom tobolcu, nije dolazila iz prljavih sudova i nije se spuštala niz odžak, kao u bapskim pričama. Zla starica buljavih očiju, zapenjenih usana i naboranog, namrštenog čela, dolazila je iz podruma i kanalizacija, iz mračnih i vlažnih mesta ispod gradova, u kojima su odvratni pacovski nakoti, imuni na gotovo sve poznate bolesti, živeli u svom carstvu. Ti verni pratioci ljudske civilizacije koji su se prehranjivali ljudskim otpadom, i kojih je bilo stotinu na jednog u odnosu na sirotog Homo sapiensa, konačno su doživeli da simbioza između njih i čoveka bude raskinuta.
‘Deveti sprat.’ Pomislio sam.
Zaobišavši lift krenuo sam peške savlađujući pomoćne stepenice. Nisam verovao agregatu. Nestane li struje a lift stane između spratova, kabina bi mogla da mi postane mrtvački sanduk, jer nema više nikoga ko bi mogao da me izvuče iz te kutije.
Oprezno sam provirivao gledajući stepenice sa svakog odmorišta do kojeg bi se popeo. Savladao sam uspon brzo i obreo se na spratu broj devet.
Dužinom poda je bio prostrt crveno sivi sag. Osećao sam pod đonovima patika mekoću tepiha po kojem sam koračao, a debljina podnog pokrivača je imala i praktičnu svrhu. Gosti hotela, kada su u sobama, ne bi mogli da čuju one koji bi prolazili hodnikom. Dizajn prostora je bio podređen miru i odmoru. Zidovi su bili debeli, izolovani i sve je bilo mekano i plišano, i tiho.
Nigde zvuka. Ni muva da zazuji.
Zastao sam ispred sobe 907 i okačivši pušku o rame, potegao i pištolj. Umetnuo sam karticu u slot. Brava je zazujala, crvena lampica se isključila a umesto nje je zasijala zelena dioda.
Oprezno sam stisnuo kvaku i otvorio vrata. U apartman je provirila cev a pratio ju je moj anskiozni pogled.
U polumraku predsoblja koje se završavalo u prostranoj dnevnoj sobi nije bilo nikoga. Prostorija je bila pusta. Video sam Hanin kofer. Stajao je otvoren na niskoj komodi. Njene stvari, na brzaka izvađene iz kofera, bile su razbacane po trosedu.
Tek u tom trenutku sam čuo tihi uzdah koji je došao iz spavaće sobe. Ušunjao sam se oslanjajući se na svetlo požarnih lampi, koje se čkiljavo prostiralo kroz apartman. U širokom bračnom krevetu nije bilo nikoga. Disanje se čulo sa druge strane, u prostoru između kreveta i prozora preko kojeg je stajala navučena teška čojana zavesa. Napravio sam još dva oprezna koraka i ugledao je kako spava na podu. Prišao sam i na uzglavlju kreveta pronašao prekidač. Noćna lampa je sinula oteravši mrak. Svetlo je veselo obasjalo sobu i odagnalo anksioznost, učinivši da moj um počne da uživa u udobnosti svih pet zvezdica čuvenog “Skajlajna”.
Zagledao sam je, proverio joj puls i temperaturu. Sve je bilo u redu. Zatvoreni prozori i filteri na klima uređajima učinili su da u sobe prodre mnogo manje čestica agensa kojim je država “velikodušno” polivala zonu razgraničenja. To malo otrova ju je uspavalo ali, činilo se, da nije bilo opasnosti od neželjenih efekata, poput prestanka rada srca ili psihoze prilikom buđenja.
Podigao sam je sa poda u nameri da je spustim u udobni krevet.
Zatreptala je, otvorila oči i zagledala se kratko u mene, odsutnim pogledom, a zatim opet sklopila kapke.
“Draaagi ti. Mmmm. Ne mogu da se probudim.” Promrmljala je mazno.
Uspela je da podigne ruku i da me obgrli oko vrata. Trnci miline su mi na čas proleteli kroz leđa.
Smestio sam je u krevet.
“Zaaašto si došaooo? Luud si.” Ćućorila je tiho meškoljeći se.
Nije me ispuštala. Klečao sam tako nagnut nad njom. Njen topao dah mi je strujao niz obraz.
“Zašto si ostala budalice? Nisi smela. Ne zbog mene. Divna si.” Šapnuo sam.
“Tiii, ti si divan. A ja sam otkrila gde…” Rekla je i opet počela da tone u san.
“Šta si otkrila?” Pitao sam.
Mazno se okrenula na bok i nejako me vukla rukom.
“Lezi tuuu.”
Legao sam pored nje, obgrlivši je. Čela su nam se gotovo dodirivala.
“Šta si otkrila?” Ponovio sam pitanje.
“Eeeeee…” Prozborila je tiho, zadirkujuće.
“Reci mi, molim te.”
“Multimijelin. Da imaš za tri živoootaa…”
“Gde?” Pitao sam.
“Neurološka klinika. Magacin je u podrumu.” Rekla je poslednjim naporom i zatim ponovo utonula u dubok san.
“Hana.” Prodrmao sam je nežno.
Nije mogla ponovo da se probudi. Gas je imao opijajući i iscrpljujući efekat, jer je mozak stalno pokušavao da se opire snu što je telu oduzimalo mogo energije. Svojevremeno sam negde pročitao da su tokom ispitivanja oni sa snažnim organizmom koji su mogli dugo da izdrže bez sna, najviše nastradali. Mnogi od njih bi, posle jednog ili dva dana opijenosti u kojoj nisu mogli da razaznaju šta je san a šta java, doživeli nervne slomove, a kod nekih bi se po buđenju razvila čak i paranoidna šizofrenija. Ljudi sa postojećim psihičkim problemima, depresivci i oni koji pate on noćnih strahova su definitivno iz opijenosti izlazili kao ludaci.
Nisam ponovo pokušao da je probudim.
Ležao sam tik uz nju gledajući njen mili lik. Mir kojim je zračila tako uspavana uverio me je da ne sanja ružno. Koliko puta sam joj samo poslao u poruci akronim LSLS.
Lepo spavaj, lepo sanjaj.
Dušo draga.
Nisam ni slutio da ćemo da dođemo u ovakvu situaciju.
Bili smo bliski. Ne umem da objasnim kako, ali sve to se dogodilo začuđujuće brzo. Od trenutka u kojem sam joj prvi put ulovio pogled, negde u jednoj od onih sintetičkih, beskarakternih kancelarija u kojima vreme svojih života provode ljudi iz vrha korporativne hijararhije, instinkt mi je govorio da ona nije takav korpi, i da u njoj postoji nešto, neznano šta, ali svakako dobro i humano.
Intuicija me je često navodila da budem zakopčaniji nego što sam to želeo, dok je razum umeo brzo da racionalizuje sve ono loše što je, tokom moje karijere, nekada bilo neophodno da bude urađeno. Čuvao sam od mnoge tajne, ispočetka tuđe a onda, vremenom, i svoje. Jer onaj koji predugo čuva tuđe tajne, ne može da izbegne da one vremenom postanu i njegove.
To je trenutak u kojem prestaneš da veruješ ljudima.
Ona je bila drugačija. Toliko da me je to, poput gravitacije, privlačilo. Osećao sam da mogu da joj verujem, i verovao sam svom osećaju. U povremenim a zatim i sve češćim razgovorima i susretima u kojima sam spoznao mnoge njene dobre osobine otkrivali smo pregršt sitnih sinhroniciteta i podudarnosti između nas, u meri da je to ponekad delovalo zastrašujuće. Poznavali smo se nepunih godinu dana, a kao da smo se znali oduvek. Kao da smo bili tu, u istom vremenu i prostoru, i jedno za drugo, od kada smo postali i stasali. Prepustio sam se tom osećaju uprkos svim preprekama koje mi je nametao razgoropađeni racio.
Na kraju sam taj otpor razuma naprosto ugušio. Zabranio sam mu da se meša u njen i moj odnos i izbacio ga kao neželjenog gosta sa žurke na kojoj su ostale da igraju samo moje emocije.
Nisam znao šta ona oseća. Slutio sam, ili sam želeo da naslutim da oseća isto ili makar slično što i ja.
Osećala je nešto, jer, bila je tu. A i ja sam bio sam tu za nju.
Ništa u vezi toga nisam mogao da uradim drugačije. Niti sam želeo.
Zavoleo sam je.
I to je tako.
A sada je ležala tu, tik kraj mene i nisam u trenutku imao mentalne snage da je pustim, da ustanem.
‘Ustani’, pomislio sam.
‘Ona će da bude tu i kada se vratiš’, govorio sam sebi.
A onda sam krenuo da pomerim njenu ruku sa mog vrata. Stegla je, kao da mi ne dozvoljava da odem.
“Ostaniiii…” promrmljala je.
“Sanjala sam nešto divno.”
“Vratiću se dušo.” rekao sam joj, pomerajući joj ruku sa mog vrata na krevet.
Već u idućem trenutku je ponovo duboko disala.
Isključio sam noćnu lampu i izašao iz spavaće sobe bešumno zatvorivši vrata iza sebe.
Navukao sam čojane zavese na prozore u dnevnoj sobi i uključio lampu. Pomerio sam njen kofer sa komode i raščistio sa kauča nekoliko krpica, tek toliko da mogu da sednem a da ih ne izgužvam.
Odloživši pušku, stavio sam ranac na čajni stočić i počeo da pripremam stvari, a onda sam u uglu sobe, ispod štanda na kojem je stajao televizor, ugledao mini-bar.
U idućem trenutku sam ponovo sedeo na kauču držeči u ruci čašu u koju sam sasuo tri male viljamovke. I tada, dok sam počinjao da pijuckam rakiju, napipao sam daljinski upravljač.
Uključio sam televizor i prebacio na državni kanal.
Ni reči o gasu u zoni razgraničenja.
Pa naravno.
Umesto toga, vukla se još jedna dosadna i toliko puta prežvakana retrospektiva pandemijske krize u kojoj smo se našli.
Čuma je proždirala decu, starce i radno sposobno stanovništvo širom Evrope. Virus je bio neurološki. Sličan besnilu. Ali inkubacija nije trajala mesecima ili godinama. U pitanju su bile nedelje. Isprva bi simptomi ukazivali na depresiju, jer su izbegavanje svetla, osamljivanje, nekomunikativnost bili upravo to. Ali onda bi se kod pacijenata javile pomisli na samoubistvo.
Mnogi su završavali upravo u toj tački. Leševi onih koji su podigli ruku na sebe su se gomilali. Pacovi su jeli. Pacovi su oboljevali. Napadali su ljude, mačke, pse i druge domaće životinje, šireći na taj način zarazu.
Zlo je postajalo veće, šireći se u koncentričnim krugovima, kao kad kamen upadne i poremeti mirnu površinu vode.
Oni koji bi pretekli samoubilačku fazu, ubrzo bi postali i agresivni, bezumni i često bi napadali svoje sugrađane.
Opijati su bili jedini tretman, jer drogirani pacijenti nisu bili agresivni. Smirili bi se, ali bi tako opijeni odbijali hranu i vodu i u roku od tri do četiri dana bi umrli od dehidracije.
Efikasnog leka nije bilo. Inficiran su grebali, ujedali, grizli, i na kraju bi, opijeni, završavali život u narkozi.
Međutim, u bolnicama su ih hranili na cevčice, infuzijama, ostavljajući ih u životu mnogo duže nego što bi to bolest dozvolila.
Dograbio sam telefon i otkuckao poruku za Bauera.
Otpio sam još nekoliko gutljajeva i počeo da vadim opremu iz ranca.
Desetak minuta kasnije, dok sam uvezavši torbice na pancirni prsluk postavljao u džep nosača pancira grudnu i leđnu balističku ploču, zazvonio je telefon.
Bacio sam se na spravu u iracionalnom strahu da je zvono ne probudi.
Bio je to Bauer.
“Brat moj.” Javio se.
“Video si poruku. Da li si nešto saznao?” Pitao sam.
“Da. Neurologija nije evakuisana. Desetine najtežih pacijenata su na održavanju života. Eksperimentisali su sa lekovima da vide da li neka kombinacija deluje. Pronašao sam i popis magacina apoteke. Prema spisku tamo ima mnogo onog tvog leka. Nisu imali kome da ga daju, od kad je počela pandemija.” Verglao je Bauer, znajući da nemam mnogo vremena.
“Hvala ti.” Rekoh.
“Nema hvala.” Odvratio je.
“Čuj, da nam se vratiš iz te rupe zdrav i čitav. I to brzo. Vidi ovako. Pažljivo me slušaj.” Reče.
I saslušao sam ga. Dobri moj Bauer. Uradio je sve što je mogao da mi spasi guzicu. Uradio je dobro.
Još jednom sam pregledao da li je sva oprema spakovana a zatim i čvrstinu vezica koje su mi držale prsluk čvrsto stegnut oko grudi.
Bacio sam pogled na sat, dohvatio karabin i još jednom provirio u polumrak spavaće sobe.
Disanje joj je bilo ujednačeno i jedva čujno. Lebdela je u carstvu dubokog sna, sna bez snova.
‘Ljubim te.’ pomislio sam.
Minut kasnije sam se spuštao niz stepenište hotela. Direktor je i dalje čvrsto spavao u fotelji. Pena na ustima mu se pretvorila u balicu koja mu je natapala rever sakoa.
Izašao sam na pustu ulicu. Obuzeo me je čudan osećaj praznine, a onda sam shvatio i zašto. Bio je to teror usamljenosti. Imao sam utisak da se skupljam i smanjujem u odnosu na ogromni grad koji me je okruživao. Grad koji je bio krcat uspavanim žiteljima od koji će neki uskoro da se probude i postanu neprijatelji. Stotine, hiljade ili desetine hiljada ljudi i životinja koje će možda da pobenave za koji čas.
Ponovo sam ždraknuo u ručni sat.
Huk vetra je dopirao između zgrada, povremeno fijučući kao u filmu strave.
Kada hodaš gradom, kroz koji se ne razleže gradska buka, brundanje motora, zujanje električne energije i pozadihski huk svega toga kada se pomeša, imaš utisak da svaki tvoj korak odjekuje i privlači poged celog sveta.
Dlanovi su počeli da se znoje. Stežući nervozno pušku i trudeći se da se krećem što je tiše moguće, uputio sam se ka bolničkom kompleksu koji se nalazio kilometar od hotela.
Mudra je Hana, i pametna kao pčelica.
Odabrala je za polaznu tačku hotel najbliži bolnici u kojoj je bio cilj njene misije.
Moja Hana. Da li smem u toj kategoriji da mislim o njoj?
Samo svoja, Hana.
Polako ali sigurno pešačio sam ka odredištu izbegavajući zjapeće ulaze u bolničke zgrade.
Krug kliničkog centra je prostran.
I napušten.
Na parkingu su, između bolničkih kombija, prevrnuta i razbacana, ležala nosila. Vetar je podizao iskorišćene zaštitne maske i kotrljao potrošene plastične boce za infuziju.
Žuti i zeleni medicinski šatori, razapeti u dvorištu, doprinosili su da slika bude jezivija. Prolezeći previše blizu jednog od tih čudovišnih šatora, začuo sam tiho krkljanje. Pogled na ulaz me je zaledio. Na poljskim krevetima, vezani i priključeni na zauvek istekle infuzije, ležali su oni koji su imali nesreću da se sa čumom pogledaju oči u oči.
Iz dubine zelenog bolničkog šatora, iz tame, krkljanje je postalo jače. Nisam želeo da proveravam. Poput duha sam kliznuo mimo ulaza. Na najbližem krevetu, oobučen samo u donji deo place bolničke pidžame, ležao je starac. Njegovo usahlo, sasušeno telo sputavali su široki kaiševi kojima je bio vezan za poljski krevet. Tanka i retka seda kosa se vijorila na promaji a brada od nekoliko dana bila je ulepljena u usahnulu penu koja mu se stvarala na uglu usana. Vrhovi prstiju kojima je stezao čaršav odavali su pomodrele nokte a nepomične upale oči, mutne od smrti koja se u njima ogledala, zurile su negde uvis i nestajale u maslinastoj tkanini.
Produžio sam izbegavajući šatore i provlačeći se između mnogobrojnih automobila i bolničkih kola.
Desetak minuta docnije, obreo sam se ispred prostranog atrijuma u čijem je središtu, ka nebu stremelo gorostasno stoletno stablo. Tu, pod razgranatom krošnjom, obratio sam pažnju na desno krilo zgrade i tablu na kojoj je pisalo “Klinika za neurologiju i psihijatriju”.
Stara drvena vrata su zaškripala nepodmazanim šarkama. Pod kramponima sam osetio krckanje. Pucketali su trunovi matore farbe koja se krunila sa nadutih štokova i komadi otpalog maltera sa decenijama prefarbavanog plafona koji je usled dodira spoljašnjeg vlažnog i hladnog vazduha i tople zagrejane atmosfere omanjeg predvorja upijao kondenzat i potom se osipao kada bi se osušio.
Hodao sam oprezno. Svetlost i senke su se smenjivali poigravajući se po zidovima kao u japanskom pozorištu, a granje velike krošnje u atrijumu je, gonjeno vetrom, bilo dirigent tog plesa.
Nešto se oglasilo. Ili je to ipak bio neko. Oslovio me je ljudski glas. Okrenuo sam se munjevito i uperio cev u mrak proreza na staklenom šalteru odakle sam začuo poziv.
“Polako. Ej! Eeeej!” Uskliknuo je.
“Pokaži se!” Rekoh.
“Evo. Evo. Samo bez nervoze.” Odvratio je nevoljno, unjkavim glasom.
Načinio sam nekoliko koraka unazad. Otvorio je oprezno vrata šalter sale i iskoračio na hodnik. Mladić kojeg sam ugledao nosio je prljavu zelenu bolničku uniformu kratkih rukava, pocepane lateks rukavice, prašinom zasivljene, nekada bele pantalone i klompe.
Špicast nos i visoko podignute tanke zakrivljene obrve iznad očiju pod kojima su u kolutovima visili podočnjaci oslikavali su umoran lik dok je brada od dva-tri dana davala tamniji obris njegovom pepeljastom tenu. Kosa mu je bila tršava, retka i kratka.
“Eej brate? Šta ima?” Pitao je.
Kao da je moj dolazak na ovo napušteno mesto uobičajena pojava.
“Ne prilazi mi.” Procedio sam odsečno.
“Matorii, spusti bre to. Neću ti ništa.”
“Brate, cev ne spuštam. Drži te ruke da ih vidim, ne pravi nagle pokrete i neću te upucati.” Rekoh.
“Dooobro, doobro.” Odgovorio je.
“Kako to da ne spavaš?” Upitao sam sumnjičavo.
“Pa brateee, ne znam. Spavao sam, pa sam se probudio. I, svi su ili otišli ili spavaju, a ne mogu da ih probudim, kao somnabulisti i ne znam. Ne znam.” Rekao je a dok je govorio nekako je nervozno i neartikulisano pokazivao rukama oko sebe.
Tada sam na njegovim rukama ugledao mnogobrojne ožiljke od uboda, stare ali i nove, sveže ranice koje su sve objašnjavale.
‘Ovaj tip je narkoman. Zato se probudio ranije. Taj je navučen na snove i kljuca na opijatima godinama. Organizam mu je naviknut pa nije ni čudo što se ranije probudio iz gasne narkoze.’
“Na morfijumu si?” Upitao sam.
“Pa, ne brate. To jest, sad sam na, a inače pajdo, morf samo kad uspem da ukradem, tu i tamo. Kako znaš?”
Pogled mi je završio na njegovim rukama. Pogledao je i on.
“A, da. Jebiga, brate.”
“Sve kul.” Rekao sam.
Zaćutao je, gledajući nekoliko sekundi u tačkice na rukama oko kojih su se crveneli pečati, da bi zatim podigao glavu uputivši mi pri tom ljubopitljiv pogled.
“A šta ti tražiš kod mene?” Pitao je.
“Ko si ti uopšte? Doktor?” Odgovorio sam pitanjem.
“Bolničar brate. Tehničar, medicinski brat.”
“E pa, brate, meni treba multimijelin.” Rekoh.
“Ček, imam negde bočicu, dve.” Rekao je smušeno.
“Samo da se setim gde. Gde? Video sam ga u, u, u nekom ormariću, mislim.” Mrmljao je.
“Neko ti je bolestan, a? E, gadno je to. Žao mi je.”
“Stani.” Naredio sam.
“Šta, pa rekao sam ti da imam, samo da pronađem, tu negde.” Zbunjeno je odvratio.
“Ma kakve dve flašice. Potrebno mi je najmanje deset pakovanja. Hiljadu doza. Čuo sam da je magacin u podrumu.”
“Da. U podrumu. Tako je. Tamo je magacin, i hladnjača. Da. Držali smo ga na hladnom, znaš. Ako se zaledi, rok trajanja mu se produži. Zamrznut može da traje decenijama. U hladnjači je.” Brbljao je.
“Okej. Pokaži mi tu hladnjaču.” Rekoh.
“Da. Da. Idemo.” Krenuo je niz hodnik mahnuvši mi rukom da ga pratim.
Poveo me je niz usko stepenište do suterena. Prošavši kroz nekoliko ispražnjenih prostorija naišli smo na drugo, prostranije stepenište koje je vodilo u slabo osvetljeni podrum.
Na dnu stepenica dočekala su nas gvozdena vrata sa malim prozorima okovanim u okrugli štok. Škripu zarđalih šarki ispratio je tih udaljeni mrmor, a zatim je sve ponovo utonulo u tišinu. Zakoračio sam a ispod čizmama mi je zaškripao linoleumski patos. Zvuk mojih koraka je zamaskirao odsustvo njegovih. U trenutku kada sam shvatio da me ne prati, bilo je već kasno.
Uz ludački kikot zalupio je gvozdene dveri. Jasno sam čuo udarac metala o metal, u trenu u kojem je na vraa spustio rezu. U tri skoka sam se obreo kod vrata, uzalud lupajući dlanom po njima i preteći mu da ih otvori.
Njegovo cerekanje je odzvanjalo zgradom dok je, brbljajući, zamicao uz stepenice.
“Eto im sada jedan. Defektan, ali krupan. Kad se probude. Da. Kad se probude.” Pričao je neodređeno.
Osluškivao sam sve dok bolnica nije uotonula u neprijatnu tišinu. Okrenuo sam se i pogledao niz hodnik. Nekoliko vrata levo, nekoliko vrata desno, i dole, na kraju, gde je žmurava neonka treperila odajući time pokvaren starter, koridor je zamicao desno.
Uperio sam ka toj svetlosti cev puške, osetivši u tom pokretu sigurnost.
Lažnu sigurnost.
‘Ako ovde budem pucao, bez antifona, biću gluv danima. Rizikujem i da me pogodi rikošet jer sam okružen betonskim zidovima. A ako stavim u uši antifone, biću gluv na sve opasnosti.’
Potegao sam remnik naniže i pustio cev puške da sklizne uz bok. Potegao sam zbrojovku.
‘Devet milimetara je možda tiša sprava. Mada, nadzvučno karabinsko zrno je mnogo moćnije. Nema veze. Ako ništa, manja energija znači manji rikošet a parabelum će da ubije jednako dobro, ako dođe dotle. Ako već budem gluv, bar da ne rizikujem da mi se fragment zrna vrati u čelo.’
Ohrabren time što sam izvrljao oružje kroz šake, odlučno sam zakoračio niz hodnik. Zvuk frktanja iza poslednjih vrata sa leve strane mi je privukao pažnju. Odškrinuo sam ih, i pogledao u praznu prostoriju.
To besno šištanje pod mojim nogama me je iznenadilo. U šoku sam odskočio od ulaza kroz koji je u hodnik, uplašeno projurila životinja.
Mačka.
Obična nakostrešena mačka, ućebane dlake sa penom na ustima je pobegla iza ugla u koridor koji se nastavljao desno. Potrčao sam za njom i video da zamiče iza širokih kliznih vata.
Prišavši vratima, na suprotnom zidu od njih ugledao sam panel sa osiguračima i prekidačima i nacrtanu šemu podruma. Klizna vrata kroz koja je zamakla životinja vodila su u sobu sa kiseonikom, a odatle u magacin i hladnjaču.
Desetak metara dalje niz hodnik, ugledao sam lift.
Proverio sam osigurače. Svi su bili na mestu. Svi prekidači su bili okrenuti u položaj “nula” izuzev onog na kojem je pisalo “požarno svetlo”. Ispod ostalih su bili označeni spratovi, uređaji poput rentgena, magnetne rezonance, dizel generator i liftovi.
‘Liftovi. Pa da li je moguće da je toliko glup?’ Pomislio sam.
Okrenuo sam prekidač ispod kojeg je pisalo “podrum” u položaj “jedan”. Hodnici su zasijali. Huk mašinerije i šištanje su, poput “belog šuma” statike na radio uređajima ispunili prostor.
Nisam želeo da gubim vreme. Uhvatio sam ručicu kliznih vrata i pomerio ih otvarajući sebi prolaz u “sobu sa kiseonikom”.
Ugledao sam zid napravljen od medicinskih paravana. Zakoračio sam ka njemu u nameri da pomerim paravan i prođem kada me je u tome omeo glasan zvuk krckanja pod đonovima. Pogledao sam u šta sam zgazio. Suvi leševi pacova, poluraspali, izujedani kao ogrisci od jabuke. U njihovim sivim sparušenim telima, prepoznao sam otiske zuba.
Čovečijih zuba.
Iza tog krpenog zida odjeknuo je tup zvuk, krkljanje a zatim i jezivo vrištanje ranjene životinje.
Gurnuo sam paravan nogom. Zid je pao, samo da bi se pred mojim očima ukazao živi užas.
Bolnički kreveti, njih desetak, bili su nanizani uz oba zida. U njima, vezani, ležali su pacijenti. Izbezumljeni ljudi, trzali su se ćutke, sputani širokim bolničkim kaiševima za ležajeve. Čaršavi pod njima bili su zaprljani. Lica su im bila neprirodno rumena, gotovo ljubičasta, oči potonule u duplje a kose razbarušene i masne. Muškarci pocepanih pidžama, izgrebani noktima, neobrijanih brada, musavih nausnica umrljanih braonkastom sluzi i ulepljeni penom i balama, zverali su u mom pravcu. Nekoliko medicinskh sestara hodalo je kao u transu između kreveta. Jedna od sestara sedela je kraj najbližeg ležaja, držeći pacijenta za ruku u koju je ritmično, kao u transu, zabadala iglu odavno ispražnjene infuzije. Iz maski koje su visile, šištao je kiseonik.
Na sredini sobe, na podu je ležao čovek u belom mantilu, držeći mačku koja me je preplašila nekoliko minuta ranije. Ugrizao ju je za leđa i jeo živu, dok je inficirana životinja izdisala u ropcu.
Svi ti ugašeni pogledi su najednom bili uprti u mene.
Prestravio sam se.
Suvonjava medicinska sestra koja je bockala iglom pacijenta je coknula, oblizala jezikom ispucale usne i odložila iglu.
“Doktore, onda ćemo slanu infuziju malo kasnije?” Rekla je hrapavim glasom kakvim govore osobe u poodmakloj fazi dehidracije.
Čovek sa mačkom u rukama je ispljunuo pramen dlake iz usta.
“Tako je. Konačno je stigao ručak za pacijente. Čekamo ceo dan. Odvežite ih da mogu da jedu.” Izgovorio je gledajući me a usta su mu se razvukla u nešto između osmeha i grča dok su mu oči naglo poprimile grozničav nemir.
Zakoračio sam par koraka unazad. Sestre su hitro odvezivale kaiševe kojima su nesrećnici bili sputani, a doktor je krenuo ka meni sporim ali sigurnim korakom.
Obuzela me je panika. Kretao sam se unatraške strahujući da skrenem pogled sa užasnih kreatura.
Zamakao sam u hodnik i prevalio svega nekoliko metara kada su za mnom pohrlili doktor i sestre a za njima pacijenti. Sapleo sam se, pao na leđa i ispustio pištolj. Udarac i bol su mi za čas odagnali strah i ostavili me samo u stanju adrenalinskog šoka.
Dograbio sam pušku, uperio cev u hodnik ispred sebe i pucao. Povlačio sam obarač, šaljući zrno za zrnom u odvratnu euforičnu grupu iskeženih kreatura. Pucnjevi su se u talasima odbijali od betonske zidove, praveći nesnosnu buku i pričinjavajući bol ušima. Sve što sam čuo je zujanje. Dim spaljene nitroceluloze je u tankim pramenovima lelujao iz cevi i zazora na oružju i uvlačio mi se u raširene nozdrve.
Pod mojim nogama, pa sve do ulaza u prostoriju u kojoj sam ih zatekao, ležali su nesrećni, bezumni pacijenti. Neki su se smirili odmah, dok su drugi, manje srećni, grcali i krkljali, praćakajući se još nekoliko desetina sekundi u baricama krvi, poput ribice koja je iskočila iz akvarijuma. Jedan je teško i ubrzano disao, a svaki udah je pravio neprijatno šištanje koje sam čuo i kroz zaglušene uši. Bio je to simptom pneumotoraksa. Mučeniku se urušilo prostreljeno plućno krilo. Ubrzo je umuknuo. Srce mu nije izdržalo.
Posle toga je sve utihnulo.
Ležao sam nekoliko minuta, bezuspešno pokušavajući da oslušnem da li iza vrata dopire bilo kakav zvuk, žamor ili šuškanje. Bio sam napola gluv. Kvalitet sluha sam izgubio privremeno, ali u ovom trenutku je to bilo osakaćujuće.
Drhtao sam smogavši snage da se, uprkos malaksalosti, podignem sa poda. Adrenalin je sporo napuštao telo. Dohvatio sam pištolj koji sam ispustio prilikom pada i vratio ga u futrolu. Zatim sam izvadio ispražnjen okvir u karabinu, refleksno, kao svaki dobar vojnik.
‘Prekini, isprazni!’
Obuka se ne zaboravlja. Stotinama puta ponovljene radnje ostaju zabeležene u dubinama svesti, samo da bi isplivale u trenutku u kojem su neophodne.
‘Gotovs!’
Pun okvir je kliknuo u ležištu a zatvarač, koji sam potegao i otpustio, je pojurio napred i zabravio metak u cevi uz zvuk sudaranja metala.
Zakoračio sam napred oprezno zaobilazeći kreature koje sam malopre oborio.
‘Kreature? Bolje reći bolesnike. Obolele ljude.’ Kognitivna disonanca me je tresla. U umu su mi se sudarali nagon za održanjem i moral.
Vremena za grižu savesti nije bilo. Razvejao sam takve misli i skoncentrisao se na polumrak prostorije sa bolničkim krevetima. Prošao sam paravan i sobu celom dužinom zastajući ispred vrata na kojima je pisalo “Mrtvačnica”.
To je bila ta hladnjača o kojoj je govorio onaj narkomanski “brat”. Posegao sam za vertikalno postavljenom kvakom, koja je izgledala kao ručka na starinskom olovnom frižideru. Vrata su bila teška, izlivena od tustog metala. Začudo, šarke nisu škripale već su klizile uz tihi šum.
Ormani, podeljeni na komore, bili su postavljeni na zid nasuprot vratima i izgledali kao da su ispali iz nekakve morbidne reklame za “lego” kocke.
Između tog sablasnog frižidera za ljude i vrata stajao je sto za obdukciju sa česmom i panelom za medicinske instrumente. Preko stola povijala se prilika visokog čoveka u hirurškoj kecelji i bolničkoj uniformi. Odora mu je bila pocepana na leđima, a kroz poderotinu virila je maljava grba na kojoj je ispucala koža krvarila kvaseći mu odeću.
Okretao se tromo i dovoljno dugo da se suočim sa užasom deformisanog lica, gnojavog tela, iskeženih zuba i jednako užarenih ludačkih očiju. Gorostas je šepao, krećući se povijenih nogu. Tek tada sam na obdukcionom stolu primetio ljudske ostatke, nešto što je ličilo na iskasapljene unutrašnje organe, lobanju sa koje je u pramenovima visila oguljena koža, kosa i deo skalpa, šaka sa igzriženim prstima i stopalo, a usred svega, otvorene i ispražnjene bočice multimijelina. Iz ruku i vrata štrčale su mu braunile i cevčice koje su završavale u nekolicini flaša za infuziju okačenih na medicinske “čiviluke”.
“Multi…” Prokrkljao je, pokušavajući da pročisti grlo.
“Multimijelin.” Rekao je glasnije.
Ćutao sam. Između mene i njega je stajala automatska puška i trideset metaka.
‘Da li je trideset metaka dovoljno?’
“Razumeš li?” Pitao je.
Smogao sam snage da progovorim.
“Ne. Šta?”
“Ovo je kao besnilo. Da, hmm, to jest, virus sličan tome. Širi se uz neurone dok ne dođe do mozga. Ovaj lek, ovaj multimijelin, obnavlja neurone i…” Zakašljao se.
“Obnavlja ih pošto su oštećeni, ali, izgleda da je virus mutagen, da menja ćelije. Vidiš. Mene nije ubio, a otkrio sam, da, otkrio sam zašto. Protein prion, koji se nalazi u zidu svake ćelije, on ako ne popusti, ako ga virus ne… Neće mutirati. Neće do kraja i mutacija onda ne ubije.”
“Prion? Kao prionska bolest?”
“Spora je to bolest, prionska.” Rekao je.
“Neće ubiti godinama, decenijama čak, a virus, ovaj virus će da ubije mnogo brže osim ako…”
“Ako šta?” Pitao sam.
“Ako ne bude u balansu. Virus šteti i pravi mutaciju, a multimijelin i ljudski prioni usporavaju virus i zaustavljaju mutaciju.” Objasnio je.
Tada sam shvatio. Ovaj čovek ovde, ovaj lekar, ili ono što je ostalo od čoveka, otkrio je kako da zaustavi bolest u mestu. On je razumeo kako da se spasi od smrtonosnog mutagenog virusa, čije mutacije javnost nije videla samo zato što je žrtve ubijao brže nego što bi doveo obolelog do stanja da ćelijske promene postanu vidljive. Recept je bio jednostavan. Da bi popravio ono što je virus kvario, uzimao je multimijelin, kojim je popravljao neurone i usporavao virus, a jedući ljudsko tkivo, unosio je prion, kojim je delimično popravljao oštećene ćelijske zidove.
Ponovo sam se zapitao da li će ovaj monstrum, čije su nerve toliko izmenili virus i multimijelin, da padne kad ispalim u njega nekoliko metaka. Ili svih trideset.
Trideset metaka u karabinu. Još osamnaest “devetki” u zbrojovci. U stvari još sedamnaest u zbrojovci.
Ako stvor ostane na nogama posle svega, poslednji metak je za mene pa nek me posle pojede i dabogda se zadavio na neku od mojih mnogobrojnih koščica.
Pustio sam pogled niz nišansku liniju koja se završavala u zamišljenoj tački na njegovim grudima i povukao sam obarač dok mi je srce tuklo kao metronom.
Zrno je prozujalo kroz njega i rikošetiralo od vrata frižidera pa se polomilo u nekoliko komada koji su završili neznano kud.
U trenutku u kojem sam povlačio obarač izgledao je kao da želi još nešto da kaže ali sam ga u tome zauvek prekinuo.
Njegovo telo se mlitavo srušilo na pod i ostalo da leži nepomično. Umro je odmah.
Čudne fantazije može da izazove strah. Atmosfera strave i užasa doprinela je da moj um pobegne iz racionalnog i počne da rezonuje u holivudskim kategorijama. Bio je to imaginarni horor pop-art.
Ali život je jednostavniji i suroviji u svojoj banalnosti. Jer, koliko god organizmi bili kompleksni i sposobni da prežive, jedno malo olovno zrno u bakarnoj košuljici ih lako zaustavi u mestu. Ono nosi sa sobom ogromnu energiju, takvu da, kada je jednom preda krvi i mesu, telo to ne može da izdrži.
U životu ljudi ne lete pet metara unazad kada ih pogodi metak, automobili ne eksplodiraju kada neko u njih puca. U životu se pogodak u grudi karabinskim zrnom retko preživljava.
A ja, budala, velikih očiju u strahu, još razmišljam da li je trideset metaka dovoljno.
Ispalio sam još jedan, pogodivši ga ponovo u grudi, i jedan u glavu. Za svaki slučaj. A zatim sam, zaobišavši sto, i leš napaćenog lekara kanibala, počeo da pretražujem odeljke u potrazi za lekom. Ubrzo sam u jednom boksu našao stotine kutija multimijelina. Spakovao sam deset kutija u ruksak, namotao oko njih pucketavi najlon za pakovanje pa nabacivši ranac na leđa, oprezno izašao iz mrtvačnice. Uključio sam osigurače za lift kojim sam pobegao iz podruma.
Teretni lift se lenjo vukao ka prizemlju. Čim je pristao, provirio sam oprezno, ugledavši prazan hodnik koji se završavao daleko negde u drugom krilu zgrade. Sećanje na raspored prostorija mi je govorilo da bi trebalo da idem desno. Šunjao sam se iz jedne sobe u drugu, i konačno se našao u onoj šalter sali u kojoj sam prvi put ugledao onog bolesnika koji me je zaključao u podrum.
Tu sam ga ugledao ponovo. Iznenadio se kada me je video. Razmišljao sam da li da pucam. Podrum je prigušio prasak oružja, ali sada sam u prizemlju, okružen tanjim zidovima i prozorima. Pucanj će možda da privuče neželjenu pažnju.
“Aaaaaaa…” Vrisnuo je i šaka stegnutih u pesnice pohrlio ka meni.
Ispred očiju su mi, u trenutku divljanja mašte, prošle sve slike od malopre. On je želeo da me pojedu. On je hranio svoje kolege pacovima.
I ljudima.
Kao i malopre, puška je planula, šaljući smrtonosni ugriz zrna kalibra 7.62 milimetra.
Telo se srušilo na pod.
Preskočio sam ga i trkom potražio izlaz iz ovog bolničkog pakla. Oštar vazduh mi je razbistrio misli. Provlačio sam se hitro stazama kojima sam došao, hitajući ka hotelu.
Zadihan i crven od tempa koji sam sam sebi zadao, zaustavio sam se tek kada sam ponovo stigao na recepciju luksuznog Skajlajna. Na kožnom naslonu fotelje na kojoj je svoju uspavanu glavu oslonio direktor pronašao sam svežu slinavu fleku, ali ne i direktora.
Revnosni službenik ugostiteljske korporacije je nestao.
Na ekranu recepcionarskog kompjutera video sam da su sve sobe označene zeleno izuzev jedne. Ona na broju 907 bila je uokvirena crvenim ramom a ispod je stajalo “occupied”.
Stuštio sam se do liftova. Sve su kabine mirovale u prizemlju, izuzev jedne, čiji je displej ispisivao broj devet. Rizikovao sam jednu vožnju.
Nervozno sam dobovao prstom po štitniku obarače dok je lift pristajao na deveti sprat. Ugledao sam ga ispred vrata njene sobe. Stajao je nepomičo kao hipnotisan. Oprezno sam mu prilazio, gazeći tiho po mekanom tepihu.
Bio je zauzet, pričajući sam sa sobom.
“Hotel je evakuisan. Daaa. Evakuisan. Svi gosti moraju da napuste sobe. Gost je još u sobi 907. Moram da zamolim gosta, da, da, da zamolim da napusti sobu. Hotel je evakuisan…” Brbljao je.
Kasno me je primetio. Primakao sam se dovoljno blizu i bez oklevanja ga zveknuo kundakom u čelo. Pokosio sam ga efikasno. Neko bi rekao stručno, ali bio je to ipak laički udarac, jer nisam imao prilike da ga izvedem nikada ranije.
Čovek se uči dok je živ.
Dobri hoteli imaju na svakom spratu prostoriju u kojoj sobarice drže posteljinu, sredstva za higijenu, peškire i kozmetiku.
Odvukao sam onesvešćenog dišu u ostavu gde sam iscepao nekoliko jastučnica i napravio od njih solidno čvrste konopce, kojima sam mu vezao ruke i noge. Ostatak tog finog pamuka sam smotao u lopticu i zapušio mu usta.
Tek što sam žalosnog hotelskog menadžera vezao kao salamu, u džepu mojih pantalona je zavibrirao telefon.
Na displeju je pisalo njeno ime.
HANA. (06x…)
Srce mi je zakucalo jače.
Kardiolog bi rekao aritmično. Možda je to i bio slučaj, ali, ko šiša čika doktora. Ona je zvala. Od njenog glasa me je delila jedna zelena ikona. Prevukao sam hitro palac preko stilizovanog crteža male telefonske slušalice i progovorio.
“Tu sam.”
“Hej ti.” Rekla je tankim, tek probuđenim glasićem.
“Hej.” Odgovorio sam.
“Kako si?” Pitala je.
“Not great, not terrible.” Odvratio sam poznatim mimom, jedne skoro pa postapokaliptične igrane serije koju smo gledali pre nekoliko godina.
“How convenient.” Smejala se.
Koračao sam tiho ka sobi 907.
“A ti?” Upitao sam je.
“Mhmm… Sanjala sam tako čudan san. Morala sam odmah da te pozovem.”
“Šta si sanjala?”
“Sanjala sam te.”
“Da li je to bio lep san?” Flertovao sam.
“Ahaa, kao, ti si došao ovde, u moju sobu, i hoćeš da me probudiš, a ja ne mogu da se probudim. I onda si otišao po lek, a ja sam ti rekla da si divan, jer sam te sanjala. Kao san u snu, znaš.” Bunovnim glasom je pokušavala da mi objasni to što je doživela kao san.
“Da li i na javi misliš da sam divan? Jer ja mislim da si ti divna, znaš. I mislim na tebe često. Stalno. I toliko si mi draga da sam eto, u stanju da se stvorim tamo, ispred tvoje sobe.” Zadirkivao sam je.
“Ne zeki.”
U tom sam trenutku zastao ispred njenih vrata.
“Ne zezam. Znaš da govorim onako kako osećam. I da sam iskren.”
“Znam, osećam to, ali sad ipak zekiš.”
“Ako mi ne veruješ, zašto ne ustaneš i ne otvoriš vrata sobe devet nula sedam.” Izgovorio sam to praveći se važan.
Nasmejala se na to. A onda je počela da ukopčava.
“Ček, kako znaš da sam u 907?”
“Otvori vrata.” Rekao sam.
Umesto odgovora, posle nekoliko sekundi začuo sam šum koji je dopirao iz njene sobe.
Otvorila je vrata širom, onako kao kad neko nekog pokušava da ukeba, ili uhvati u laži. Kao da je želela da se uveri da ispred nema nikoga i da pobednonso kaže a-ha, vidiš da ne možeš da se stvoriš ovde.
“Vidiš, draga ti, da sam ti rekao istinu.”
Pogleda ispunjenog nevericom posmatrala me je kao sliku uokvirenu u ram vrata sedme hotelske sobe na devetom spratu hotela Skajlajn.
Njen zavodljivi, razoružavajući osmeh me je opijao. Stajao sam kao kakav glupan, ne znajući šta bih joj dalje rekao.
Okačila mi se oko vrata, spašavajući me od trenutne nedorečenosti. Zagrlio sam je čvrsto, osetivši kako mi njeni tanki, dugački prsti klize kroz oštru kratko ošišanu kosu. Usnama mi je dodirnula levi obraz, ovlaš, tek toliko da impuls prostruji kroz neurone. Instinktivno sam okrenuo glavu u tom pravcu i ukrao joj poljubac.
Idući nisam morao da ukradem. Stajali smo u dovratku, želeći nežnost, koja nas je, poput sile teže, vukla jedno drugom.
Sudar emocionalnih gravitacija bio je krešendo našeg dugog otkrivanja svih onih malih, i ne tako malih podudarnosti o kojima smo, zapažajući ih, odlučili da mislimo kao o sinhronicitetima.
Voleo sam je, u zapažanju, u duhu, u tački u kojoj smo se tako pronašli, uprkos kratkom vremenu, bezuzročno i bez da to umem da racionalno objasnim.
To je tako.
Nadao sam se i recipročno.
Želeo sam da verujem da je i to – tako.
Vreme je prestalo da bude faktor u tom plesu.
Narandžasti disk sunca je već zalazio iza zapadnog kraja grada, oduzimajući siluetama zgrada u daljini oštre ivice, kada smo odlučili da ustanemo i potražimo nešto za klopu.
Uskočila je u kožne široke pantalone i simpatične bele patike.
“Gladna sam sada.”
“Kuvaću ti.” Rekao sam.
“Kuvaćeš?” Pogledala me radoznalo, žmureći na jedno oko.
“Rekao sam ti da sjajno kuvam.”
“Aha.”
“Ozbiljno. Nisam se hvalio. Mislim, jesam se hvalio, ali nisam lagao.”
“Šta ćeš da kuvaš?” Pitala je.
“Nešto jednostavno i brzo. Rižoto sa junetinom i pečurkama u karbonara sosu. Šta misliš?”
“E baš me zanima.”
“Dil.” Rekao sam.
Potražili smo restoran koji se naslanjao na kuhinju.
Hotelska kujna je istinski raj. Do juče je ovde četa kuvarskih pomoćnika i kuvara predano stvarala desetine jela, predjela, čorbi i kolača.
A sada su svi ti vrhunski sastojci bili samo naši.
Pronašao sam sveže pečurke, odrezao sjajno parče junećeg ramsteka, beli luk, neutralnu pavlaku, jaja, začine i pirinač.
“Opa. Izgleda da stvarno znaš šta radiš.” Rekla je, dok je naslonjena na laktove gledala kako čistim pečurke, trebim beli luk i pripremam začine.
“Mogla bi da mi pomogneš. Da kuvamo u četiri ruke. Šta misliš?”
“Šta da radim.”
“Spusti pirinač u šerpu da se kuva pa iseckaj pečurke na četvrtine. Ja ću za to vreme da pripremim meso.”
Radili smo sinhronizovano, tako dobro i precizno, da bi nevidljivi posmatrač lako pomislio da smo zaposleni u tom restoranu.
U dva tučana tiganja sam sipao malo maslinovog ulja i uključio plinske gorionike.
“Tajna dobro pripremljenih pečuraka je u visokoj temperaturi i sjajnom maslinovom ulju. Tek kad voda ispari iz pečuraka i kada se isprže, oslobode se oni pravi ukusi. So, biber, beli luk, malo putera i grančica svežeg ruzmarina se dodaju tek na kraju.” Prepričavao sam joj recept.
“A kad ćeš da iseckaš i dodaš meso?” Pitala je.
“Ne. Odvojio sam jedan stejk i tako ću da ga ispržim. A sečemo ga posle.”
Juneci stejk je kvalitetan samo ukoliko je prošaran lojem. Zašto? Zato što se stejk priprema na usijanom tučanom tiganju, podmazanom tek toliko da se masnoći iz mesa dozvoli da se otopi i između tiganja i mesa napravi mikro-sloj koji će da prenese temperaturu proteinu i spaljujući ga, napravi onu hrskavu koricu u kojoj se nalaze svi ukusi. Toplota će prodreti duboko u meso i obariti ga, dok će korica da spreči da sokovi napuste šniclu. Tri minuta sa jedne, dva sa druge strane. A zatim, kao i prilikom pripremanja pečuraka, prstohvat maslaca, zgnječeni čen belog luka i ruzmarin i još jedan minut na tiganju. Po petnaest sekundi sa svake strane.
“Kuvanje je hemija, ali zahteva um alhemičara, onog koji veruje da od olova može da napravi zlato.” Govorio sam zanet i nadahnut kao da otkrivam veliku filozofsku istinu.
U ispržene pečurke sam dodao kašiku švapskog sira, pavlaku za kuvanje, so i žumance. Dok se taj sos krčkao, isekao sam desetak minuta odležali stejk na rozikaste trake, pomešao ih sa pirinčem i zatim sjedinio sve to sa sosom.
Večera je bila gotova.
Protresao me je pucanj zapušača šampanjske boce a penušavo vino je jurnulo za njim prskajući šporet.
“Napiću se od ovoga.” Smejala se.
“Mislio sam da ne voliš belo vino?”
“Drugo je šampanjac.” Rekla je.
I zaista je šampanjac nešto sasvim drugo. Priča o šampanjcu kaže da je francuski monah Dom Perinjon, kada je prvi put probao to piće iz kojeg nije uspeo da istera mehuriće rekao “Bože, pijem zvezde!” Legenda je bila lažna, običan marketinški trik, kako bi se prodalo penušavo vino. I pored toga, zvezde, zatočenici šećera u tom posebnom vinu, bile su zaista spektakularne.
Naročito večeras.
Sve što je bilo potrebno, stavio sam na restoranska kolica.
“Da li bi gospođa bila ljubazna da mi se pridruži za večerom u sobi 907?”
“Možda.” Rekla je zavodljivo me gledajući a istovremeno je prstom maznula malo rižota.
“Ej..ne kradi.”
“Mmm, dobar je. Prihvatam poziv.”
Veče je promicalo dok smo sedeći na podu, naslonjeni jedno na drugo dokusurivali vrhunski pripremljen kremasti rižoto. Nešto kasnije, stradala je i druga flaša šampanjca. Pričao sam joj da je brilijantno smislila kako da se dokopam lekova, i da sam ih pronašao tačno tamo gde mi je i rekla da će da budu. Izostavio sam ono što se dogodilo u podrumu bolnice. Ti su detalji u večeri poput ove bili suvišni. Događaje od tog popodneva ću zauvek da zadržim za sebe, u zavetu ćutanja takvom da postane moja lična omerta. Priznao sam joj za direktora hotela i obećao joj da ću da ga odvežem, kada za to dođe vreme.
Tako je razgovor obišao pun krug i opet smo se našli na temi večere. Bio sam ponosan na sebe. Stvarno sam majstor u kuhinji. Nisam izdržao da se ne razmećem time naglas.
“Moraću da upišem u knjigu utisaka da hotel zaista ima vrhunskog kuvara.”
Alkohol oslobađa inhibicija, pa sam hteo još malo da se hvalim, kada mi je stavila kažiprst na usne.
“Apartmani u ovom hotelu imaju i vrhunsku đakuzi kadu. Ogromnu, ogromnu kadu.” Rekla je.
U idućem momentu sunce je ponovo bilo visoko na nebu.
Ali čak ni zraci koji su strpljivo šarali kroz jedino prozorsko okno na koje sinoć nismo navukli debelu čojanu zavesu, nisu uspeli da nas probude.
Iz mamurnog sna nas je trglo zvrndanje mog mobilnog telefona koji je zavibrirao na noćnom stočiću.
Javio sam se žmureći, propustivši da proverim ko je sagovornik.
“Halo. Ko je?” Upitao sam hrapavim dehidriranim glasom.
“Pa dobro, da li si ti normalan? Kaži bratu svom sada.”
Bio je to Bauerov glas, ljutit i zabrinut istovremeno.
“Ne brini brate, uspeli smo. Pronašao sam juče dovoljno leka.” Objašnjavao sam mu.
“Vidi, vidi, vidi…” Govorio je uzbuđeno.
“Trebalo je da kreneš odmah.”
“Zašto?” Pitao sam.
“Ludaku jedan, da li si slušao vesti sinoć? Reci mi molim te da nisi, biće mi lakše?”
“Nisam.” Rekao sam mu, nehotično bacivši pogled na nju, koja je tek otvorila oči i počela da se rasanjuje.
Bila je prelepa čak i u tom stanju friške probuđenosti.
Zašto?” Upitao sam.
“Zato što se granica raspala. Bolesni su se probudili tokom noći i nastao je haos. Zaostali sa te strane su gurali da zbrišu, i zdravi i inficirani, ako je uopšte ostalo zdravih. Bilo je gušanja, napada, vojska je pucala, i do ujutru su mnogi punktovi prestali da se javljaju štabovima. Raspad moj bato, raspad.”
“I šta sad?”
“Javili mi ovi moji, da će ponovo da prskaju pogranični region. Da zaustave. A zatim, dva kilometra i sa jedne i sa druge strane razgraničenja, to jest žice, sve će da zbrišu artiljerijom. I to je samo početak. Bežite iz grada, jer nisam siguran da neće pokušati da zametnu požare tamo. Bombarderima će da spuštaju zapaljive bombe.” Uzbuđeno je deklamovao Bauer.
“Pa oni nisu normalni.”
“To je sad javna stvar. Tako su izjavili. U panici su. Istina je, da ne mogu da zaustave ovo. Slično se dešava širom Evrope, samo naši o tome ćute.”
“Gde ćeš ti? Kako ćeš.” Pitao sam.
“Bato. Ne znam kako još da ti pomognem. Vidi ovako, kreni odmah, u pravcu juga. Samo će mala ostrva da budu pošteđena ovog zla. Bolje od toga ne znam.”
“Ama ne pitam te to. Pitam za tebe.”
“Ne brini brat moj. Videćemo se još.”
“Dobro drug. Hvala ti do neba, na svemu.” Rekoh.
“Nema hvala. Vidimo se. Ljubi brat.”
Prekinuo je vezu naglo, isto onako kako je i otpočeo razgovor.
Hana je sve odmah shvatila. Već za desetak minuta smo bili spremni za polazak.
Nabacio sam ranac na leđa, uzeo pušku i tek u tom trenutku shvatio da sam zaboravio da odvežem direktora hotela.
Obećao sam da ću to da uradim. A ja ispunjavam obećanja.
Nesrećnik je već lagano penio kroz krpu koju sam mu stavio u usta. Trzao se kao riba na suvom pokušavajući da se oslobodi, ali je bio isuviše slab da bi pokidao veze kojima sam ga sputao.
Potražio sam njegov pogled. Oči mu nisu bile grozničave.
“Da li me razumeš?” Upitao sam.
Klimnuo je glavom.
Posegao sam za krpom koja mu je stajala u ustima.
“Pusti me… Da, nisam bolestan, ej. Nisam.”
“Jesi.” Rekao sam mu i pokazao mu mesto na listu leve noge na kojem su mu tanke elegantne pantalone bile iskidane i umrljane krvlju.
“Ne, ej, ne nisam zaista.” Trzao se.
“Da se ne raspravljamo uzalud. Vidi ovo.”
Rekavši to, pokazao sam mu bočicu multimijelina, špric i iglu.
“Ovo može privremeno da ti pomogne. Da ostaneš još koji dan pribran. U podrumu, u mrtvačnici neurološke klinike imaš frižider pun ovog leka. Ali veruj mi, a video sam svojim očima da bolest nosi još posledica, mutacija koje su grozne i verovatno bolne. A još je gore ako ih dočekaš razuman.”
“Pa šta da radim?” Upitao me je plačnim glasom.
“Već se gubim mentalno na po pola sata, pa onda par sati budem pribran. Bole me zgloboci i koža. Ne znam kako ću?”
Bilo mi je žao tog čoveka. On je verovatno ceo svoj radni vek proveo kao marljiv šrafčić u korporativnoj mašineriji. Njegovi mali snovi bili su vezani za nečije velike, bogataške snove, i u njima je i on sanjuckao izvesnost za svoju porodicu, možda dobru školu za svoju decu, veći stan, malo bolji automobil, širu dijagonalu televizijskog ekrana i jednom godišnje neki polu-egzotičan odmor. I za taj jedan liz sladoleda luksuza bio je spreman da žrtvuje ostatak svog životnog vremena.
Da li sam u njemu video pređašnjeg sebe, ili možda čak i sadašnjeg sebe, samo izvađenog iz korporativnog konteksta, i osetio jaku identifikaciju sa njim, ne znam.
Znam samo da mi nije bilo žao da se rastanem od svoje zbrojovke. Ostavio sam je na podu, tutnuo mu nož iz escajga u vezane ruke i značajno ga pogledao.
“Ovim ćeš moći da se odvežeš.” Rekao sam.
“H..hvala.” Odvratio je zbunjeno.
“Nemoj da me pratiš. Neću oklevati da te ubijem ako te budem ugledao. Ostani ovde još pola sata, i razmisli da li želiš da dočekaš da bolest uzme maha, čak i ako budeš koristio ovaj lek. Dobro razmisli. Da sam na tvom mestu, pa…” Nisam dovršio rečenicu već sam mu rukom pokazao na pištolj koji sam mu, kao poklon, ili poslednji čin milosrđa, ostavio pred nogama.
“Razumeš?”
Klimnuo je glavom.
“Zbogom, i praštaj.”
Pobegao sam od njega, ali od slike očaja na njegovom licu nisam.
Sišli smo u prizemlje i došli do kola. Ubacili smo njen kofer i moj ranac na sedište, i ubrzo smo jezdili ka drumu koji je vodio van ovog grada osuđenog na smrt.
Oboleli su kao prikaze lutali ulicama, dezorijentisani, praznih pogleda, poput tužne pastve postapokaliptične crkve koja uzalud čeka mesiju u obliku države, nauke ili društva.
Svi ti pojmovi su u ovom trenutku devalvirali. Proždirala ih je neminovnost biološke inflacije utemeljene u sasvim drugačijoj nevidljivoj ruci tržišta – u mikroorganizmu i novim šturim pravilima koje je donosio. U insuficijenciji pravila.
Vozio sam brzo, u suprotnoj traci, budući da je ona koja je vodila u našem smeru bila potpuno zakrčena. Praveći se tako englez, ugledao sam u daljini punkt kroz koji sam juče prošao. Bio je napušten. Rampa je bila pomerena u stranu i nije bilo ni traga od posade.
Tek što sam projurio kroz tu blokadu, ugledao sam ispred nas izmaglicu koja je počela da se lepi za šoferšajbnu.
‘Karfentanil.’ Pomislio sam.
Isključio sam klima uređaj i mahinalno ispritiskao dugmiće za podizanje prozora kako bih se uverio da svi dihtuju.
Znao sam da automobil nije tenk, i da ne može hermetički da se zatvori. Zaspaćemo pre ili kasnije jer smo već otrovani.
Ali Bauerove reči su me još držale budnim, jer, ako se sada zaustavimo i ostanemo u zoni koju će vlasti u panici da bombarduju, rizikujemo da završimo karijeru.
Opirući se snu, trudio sam se da između nas i rampe bude bar desetak kilometara.
Ona je već počela nekontrolisano da zeva kada sam uhvatio sebe da na po sekund ili dva zaranjam u san. Verovao sam da sam prevalio dovoljno dugačak put, i ne želeći da rizikujem da se slupamo ako se onesvestim, zaustavio sam automobil na prvom odmorištu na koje sam naišao.
“Nestajem. Gubim se laganooo.” Rekla je otežući.
Opijat je počeo da deluje.
Imao sam hiljadu doza leka koji se postepeno otapao u bočicama. Ako tamo gde budemo išli ne bude struje da pokrene zamrzivač, sve ovo je bilo uzalud. Serum će da potraje jednu godinu, možda dve i onda će rok trajanja da istekne, i dejstvo će da oslabi.
‘Dve godine sa njom? To je sve, samo nije uzalud. Menjao bih sad svu izvesnost za te dve godine. Dobro je.’
Zagrlio sam je, privukao sebi i poljubio je, mrseći njenu svilenkastu kosu.
“Ne brini mila. Sve će da bude u redu. Sada ćemo malo da spavamo.”
“A posle?”
“E, kada se probudimo, onda ćemo na jug. Čujem da su mala ostrva u Egejskom moru predivna.”
“Volim…” Mrmljala je.
“Lepo spavaj i sanjaj nešto divno i blistavo.” Poželeo sam joj dok su mi se oči sklapale a misli lutale zahvaćene vrtlogom opijenosti.
Nije imala snage da odgovori. Sve što sam čuo pre nego što sam utonuo u san bilo je jedno tiho, veoma tiho “LSLS”.
Autor: Ivan Điković