Kako bi izgledao svet posle apokalipse?
Ovaj veliki kulturni događaj, kao uvertira za Sajam knjiga, okupio je istinske ljubitelje SF romana koji je otvorio mnoge aktelne teme svetske scene
Kojom brzinom će se razvijati nove tehnologije, kako ljudi raguju na veštačku inteligenciju i da li je moguća emotivna veza između čoveka i androida, samo su neka od pitanja o kojim se govorilo na promociji romana “Energokinetički gambit”, autora Ivana Đikovića, u Biblioteci grada Beograda.
Događaj je okupio brojne, istinske ljubitelje SF romana. Reč je o naučno-fantastičnoj imaginaciji društva u 2089. godini, koja se pred čitaočevim očima pretvara u antiutopiju s apokaliptičnim završetkom.
Pored autora Ivana Đikovića, o romanu i temama koje otvara, govorili su Igor Rill, zamenik glavnog urednika “Politikinog zabavnika”, ujedno i moderator, i Marko Braković, psihoterapeut i pisac.
Nekakav oblik realnosti iz “Energokinetičkog gambita” može nam se dogoditi veoma brzo i pomislićemo: pa kasno je da bilo šta učinimo da to sprečimo. Aktuelizacija i referenci na naše doba, u lokalnim i globalnim okvirima, naravno ima, nekih očiglednih, nekih manje primetnih, ali potka, čini mi se, tkana je iz rečenice: “Demokratiju nisu ugasili nikakvi predvidljivi negativni dijalektički ishodi. Demokratiju je do trivijanosti dovela informatička i komunikaciona revolucija”. Zvuči ako poziv na akciju u onoj meri u kojoj želimo da ostanemo humani, bez obzira na to što bi neki drugi bivstvujući etinteti u romanu to okarakterisali stavom “Samo arogantno i licemerno biće poput čoveka može ime sopstvene vrste da koristi kao sinonim za milosrđe – rekao je Igor Rill istoričaj umetnosti, dugogdišnji glavni i odgovorni urednik National Geographic Srbija, sada zamenik glavnog urednika Politikinog zabavnika.
“Šta je alternativa, ako preživimo još sto godina? Verovatno neka vrsta simbioze između neurona i USB-a, da to tako laički nazovem, gde će zapravo zaista biti samo naša sećanja. Ako preživimo nuklearni rat, idemo verovatno u simbiozu sa mašinom, tako da će moja sećanja moći da se prebace u drugo telo, recimo, i da ta osoba budem ja, to jest, imaće svest da sam ja, a kad pričamo o svesti, pričamo praktično o suštini ovog romana.” Kaže Marko Braković, psihoterapeut i pisac.
Nadovezujući se na izlaganje Marka Brakovića, autor romana je spekulisao o odnosu ljudske i mašinske ili neke druge inteligencije.
“Kako bi mi, ljudi, doživeli drugu inteligenciju? Da li bi imali strah od nje? Da li bi mogli sa drugom inteligencijom da budemo u bilo kakvom emotivnom odnosu, ako je ta inteligencija takva da može da ima emotivni odnos? Jer ako nama emocija nije uzvraćena mi nećemo moći da je imamo na bilo koji način, bilo da je prijateljska, ljubavna, poslovna čak, jer nas vode emocije. Mislim da u ovom trenutku, kao čovečanstvo, nismo spremni ni da razgovaramo o tome, jer bi, morali da razgovaramo o pravima i slobodama toga nečega, jer ne može nešto što je samosvesno i inteligentno da bude rob i da očekujemo da takvo stanje prihvati.” Zaključio je Ivan Điković.
Na kraju promocije romana “Energokinetički gambit, za sve posetioce usledilo je pravo filmsko iznenađenje. Naime, poslednje poglavlje knjige “Vreme” pretočeno je u svojevrsnu kratku filmsku priču. Maestralnom glumom Tatjana Kecman, mladi glumci Nikola Palavestra i Ana Mitrović, oživeli su i dočarali svet i život posle apokalipse.
Foto: Biblioteka grada Beograda